Nešto o soji

 

 

Soja (Glycine hispida) je jednogodišnja biljka iz porodice leguminoza. Postoji desetak vrsta roda Glycina i nekoliko hiljada varijeteta. Koren soje je vretenast i razgranat. Stabiljka je grmolika, razgranata čvrsta i čitava je prekrivena dlakama. U zrelosti dostiže visinu od 60 do 150 cm. List je troperast, a liske su srcolike, koje su takođe pokrivene dlačicama. Cvet soje građen je kao i kod ostalih mahunarki, u grupi od dva do pet izbijaju ispod pazuha listova i samoplodni su. Plod je mahuna pokrivena takođe dlačicam. Semenke soje se nalaze u mahunama, koje rastu u grupama od tri do pet, a svaka mahuna sadrži do četiri semenki. Ljuska semenke kod većine komercijalnih vrsta je žuta, a može biti i zelena, crno smeđa …

Soja je glavni izvor biljnih proteina i ulja za ljudsku i animalnu ishranu. Zavisno od vrste, sadrži oko: 40% proteina, 20% ulja, 10% ugljenih hidrata, 5% sirovih vlakana i 5% pepela. Soja ima najkvalitetnije proteine od svih leguminoza, sadrži svih osam esencijalnih aminokiselina, potrebnih ljudskom organizmu (izoleucin, leucin, lizin, metionin, fenilalanin, treozin, triptofan I valin).

 

Domovina soje je Kina, njeni praroditelji nisu tačno utvrđeni. Ona ima veoma drevnu istoriju. Uzgajala se u Kini pre 5000 godina.  Prva dokumenta  o korišćenju ove biljke dopiru iz 11. veka p.n.e. Značaj soje su otkrili narodi koji su u to vreme naseljavali severoistočni deo Kine.

Najveće površine pod sojom su u SAD. U našoj zemlji počela se uzgajati početkom 20-og veka. Važnost soje je vrlo velika i sa ekonomskog i sa agrotehničkog aspekta. Upotreba soje je vrlo raznovrsna. Ona služi za ishranu ljudi, i stoke i za industrijsku preradu.

U ishrani ljudi soja se upotrebljava u obliku sojinog zrna, raznih brašna, sojino ulje, sojino mleko, tofu (sir od sojinog mleka), tempeha i drugih raznih proizvoda.